У последње време ме је баш нервирала, а вероватно и ја њу. Ја сам се, наравно, и поред тога трудио да будем што одвратнији.
- „Јао, види брезе, како су лепе!“, прокоментариса она пуна нескривеног одушевљења док смо пролазили колима поред неког тамо дворишта.
Нисам се ни трудио да прокоментаришем, нисам имао шта да кажем.
- „Знаш ли да се брезе увек саде у паровима, бреза и брез, никад једна сама“, наставила је она.
- „А јел схваташ ти да то нема апсолутно никаквог смисла“, рекох после кратке тишине која је уследила, морајући да се укључим у разговор.
- „Не, стварно. Бреза и брез увек морају да се саде заједно, ако посадиш једну брезу, она увене.“
- “Не, не увене. Не увене ништа више него што ће увенути, на пример…усамљени багрем или храст кад га посадиш. То је само глупа народна измишљотина.“
- „Какав си, све мораш да упропастиш. Моја тетка је имала пре пар година викендицу ту негде испод Голије, ишла сам тамо, знам да је морала да посади две брезе…“
- „Брезе су јебене дикотиледоне, не треба им неки тамо брез. Бреза…капираш, једно дрво женског рода, без преке потребе за мушким партнером.“
- „Не, не схваташ, какве диклодоне, причам ти о томе да једино могу да расту и успевају у заједници…“
- „Ма, не схваташ ти бре биологију за пети разред основне.“
Настала је мала пауза, док ме је гледала са неверицом.
- „Одвратан си“, рекла је док је излазила из кола.